STRATEGIJE RAZUMA ili EMOCIJE rodonačelnika modernog racionalizma?
-1.Pitanje je postavljeno u knjizi “Filosofija i terapija” povodom Dekartovog stava “Sumnjam , mislim, dakle jesam” a završilo je obrtom prema očiglednosti ljudskog iskustva izraženog u stavu “Sumnjam, mislim, dakle nisam”. Očiglednosti, koja je vidljiva iz samog Dekartovog teksta, Dekartovog iskustva, u knjizi “Praktična i jasna pravila rukovodjena duhom u istraživanju istine”. Cilj istraživanja u knjizi “Filosofija i terapija” je pokušaj sistematizacije iskustava modernih filosofa u promišljanju dinamike tzv. psiholoških fenomena (strpanih u sferu “subjektivnih”, ili fizioloških iskustava) i formiranje “Filosofskog terapeutskog praktikuma” – bilo da se radi o “starim” ili “novim” duševnim bolestima ili “slučajevima” (Julija Kristeva).
Dva na prvi pogled potpuno suprotna stava, a oba izraz Dekartovog iskustva, jedan artikulisan a drugi jednostavno odbačen. Smatram da ova suprotnost nije samo stvar “Dekartove greške”, dekartovskog patološkog “slučaja” već je, suprotnost i izrazita nepodnošljivost, izraz onoga što je od dekartovskog cogita napravila moderna nauka i moderna filosofija. Budući da se Dekart sam pita na koju vrstu realnosti se usmerava cogito (Rene Dekart: Reč o metodi, str.139. 192., Srpsko filosofsko društvo 1952.), primetićemo da su ga izvesne emocije, i upitnost, ipak usmeravale ka zastrašujućoj realnosti neistraženih fenomena i ka njegovim, sopstvenim, pogrešnim zaključcima. Dekartova pomenuta rasprava sa skepticima , koju je završio sa “Sumnjam mislim, dakle jesam ” ( “Dubito cogito ergo sum”), je kratko naznačila, i preletela preko sopstvenih reči, da u pitanjima društvenih i duševnih nauka imamo posla i sa “prisutnim” i sa “od-sutnim”. Ako se varijantom toga stava poslužimo u terapeutskom procesu pitaćemo u kojoj meri, i na koje načine (već istražene kroz istoriju filosofskih učenja o psihi) je primeniti na snove, ludilo , fantazme, bezumlje, kao i na druge tokove ljudske psihe poput kreativnosti ili destruktivnosti? Zašto bi cogito zastao na granici onoga gde se dogadja ono što zovemo bezumljem, psihozom, ludilom ili zlom? (Nastranu što nauke nemaju ni definicije za takve fenomene, možda samo metafore).
2. Pogledajmo, Dekartovim rečima, koja vrata nije mogao da otvori.
U svom delu “Praktična i jasna pravila rukovodjena duhom u istraživanju istine” pravilo VIII nas upozorava da “ako se u seriji stvari, koje treba ispitivati, javlja nešto što naš razum ne može dovoljno dobro neposredno intuitivno sagledati, na tome se treba zaustaviti; i ne treba stvari koje slede ispitivati, već se uzdržati izlišna posla“. Kasnije će nas Witgenštajn upozoriti da o onome o čemu se ne može govoriti treba ćutati. Dakle, dve opomene stoje na početku puta kojim pokušavamo da artikulišemo ključne stavove filosofske asketike i terapeutike, gde smo jedam od njih prepoznali i imenovali kao stav “Sumnjam , mislim, dakle nisam” i smestili ga u širi kontekst koji smo označili terminom “Negativna antropologija”. Fukoovo ukazivanje, u “Hermeneutici subjekta”, na dva različita odnosa pojedinca prema samome sebi (spoznaj samoga sebe i staraj se o sebi) navodi nas da dekartovski cogito pratimo u dva snera: sum i nonsum. Iskustvo ne-postojanja se za cogito čini potpuno isključeno. Skloni smo da se okrenemo prema prvom terminu poznatog stava da bi našli sigurnije tle, prema Egu, a mnogi prema sumnji. Zar sumnja, u sopstveno postojanje i pri tom u sopstveni razum koji sumnja, nije zastrašujuća i kontradiktorna situacija? Treba imati razumevanja i za Dekartova emocionalna stanja i racionalizacije. On sam nas upozorava da, ma koliko se Ego cogito, stav da sam ja taj koji mislim, sumnjam i verujem kroz sopstveno mišljenje, činio neposredno očiglednim, on nije “prosta stvar”. A samo o najprostijim stvarima može se imati izvesno iskustvo očiglednosti , upozorava i sam Dekart. Ne treba zaboraviti da se “Ego cogito” prostire i poljem dogmatskog i ideološkog znanja, kao i da može biti vrlo fluidan – ali samo do granica imaginativnosti i halucinantnosti, da može izdržati i izvesnu dozu ekstatičnosti a da se ne raspadne – dakle raspon od razuma do ludila. Pitamo se ko je ovde kome gospodar a ko sluga. I kako se ličnost – intuitivno jezgro odnosa nas samih prema samima sebi, zadržava u sopstvenom osećaju jedinstvenosti? “Osmo pravilo” nas odvraća od istraživanja ovih stvari “ne izlažući medjutim nikakvu istinu” već izriče ponovo nalog : “ne trudite se uzalud, uzdržavajte se od izlišna posla”. Zvuči kao “jalova posla”. Samo je pitanje da li se radi o “jalovosti” ličnosti koja se nadje na takvom procepu ili “jalovosti” nedovoljno istražene teme. Taj posao je, čini se, Dekart prepustio Bogu jer: “saznaće se tad zaista da i pored sve svoje veštine neće nauku koju traži, i to ne krivicom duha njegova, već što se tome protivi priroda same teškoće, ili njegov položaj čoveka”. Lako je reći da se radi o defetizmu, čestom kod velikih umova kada ne mogu da reše ono što im se “čini” nerešivo ili kada ne mogu da imenuju teškoće u odnosu sebe prema sebi, ili prema Bogu. Dekart vrlo oštro postavlja granice samome sebi: jer “ne bi se pokazivao čovekom zdravoga razuma onaj koji bi svoju radoznalost dalje protezao”. I opet nailazimo na paradoks da dekartovska sumnja postavlja pitanje da li je u moći ljudskoga duha da takve stvari otkriva, “da odredi granice onoga duha što ga u sebi osećamo” i da naredi sebi da iza tih granica ne zalazi.Um postavlja sebi granice, što je i Imanuel Kant prihvatio, da bi spasao razum od iskušenja u koje nas ideje uvode i od imaginacije koja preplavljuje predstavama i potresa veru u modernu nauku. Promislimo li pomenute dekartovske stavove sa načinima filosofskih ispitivanja, koja nas ovde interesuju, postavićemo pitanje da li o onome što isključujemo, jedno drugim, možemo i da sudimo. Dekartovska sumnja isključuje, i ako se čini da je sposobna da propituje, i pri tom je skeptična prema sopstvenom iskustvu mišljenja a ne prema stvari u pitanju. “Stvar u pitanju” Dekart vrlo dobro oseća i drhti pred njenom životnom snagom, tj. postojanjem. Nemanje iskustva pred mnogim stvarima duha, tela i emocija, može da govori i o neprepoznavanju takvoga iskustva, nerazumevanju nečega što samome razumu postavlja granice(!), ali i o odnosu sopstvenog mišljenja prema soptvenom iskustvu i načinu promišljanja. U ovom slu;aju je to Dekart sam.
3. I sada smo tek na poziciji “pitanja o metodi”. I ako ne govori o psihi već o kamenu i štapu, Dekart nas usmerava da stvari posmatramo u njihovom pokretu. Moć kojom se nešto pokreće “nužno je pokrenulo u jednom istom trenutku i sve druge njegove delove”. To imamo i u slučaju kad “jedan te isti prost uzrok može proizvoditi istovremeno suprotne efekte”, ili kada jedan te” isti teg i u istom trenutku podiže jedan tas dok drugi spušta”. Ovo su metafore koje ipak imaju moć da prevazilaze granice dekartovskog “zdravog razuma”. Dekart je verovao u čvrstinu sopstvene vere u prvi princip filosofije, kako ga je on zamislio, “Sumnjam, mislim, dakle jesam”. Pak jedna rečenica govori, na ličan, emocionalan i neposredan način i o njegovom odnosu prema mogućnosti alternativnog stava: “ne bi mogao da se pravim da uopšte nisam”. Uvera nas da sa suprotnim stavom “sumnjam, mislim dakle nisam” prestajemo da muslimo, da tada ni mišljenjem ne možemo povratiti veru da pri tome, ipak, nešto jesmo. Uverava nas: “vrlo jasno mislim da treba postojati da bi se mislilo”, na način sumnje? Kao da nam mišljenje i jedna negativna dijalektika ne bi mogli dati dokaze i o ne-postojanju. Ovaj problem nisu razrešile ni savremene nauke o duši i ako se čvsto drže medicinske racionalnosti. Da li je Dekart u pravu? Ili upravo počinjemo da mislimo onda kada ugledamo labilne granice izmedju postojanja i nepostojanja, prisutnosti i odsutnosti, izmedju “ja jesam” i “ja nisam”? Reći ćemo da, ukoliko moje postojanje nije izraz moje ograničene prirode (definisane izvesnim saznanjima), isto tako nije ni moje postojanje izraz moje slobode, slobode koju mi daje upravo moje sopstveno mišljenje o samome sebi, koje me ne ograničava da budem samo ono “da jesam” već da mogu da se menjam, propadam, izčezavam, napredujem ka susretu sa sobom ili uzmičem od sebe. Dekart na ovom mestu prelazi na Boga, a moderne nauke o duši na farmakoterapiju. Da li oni mogu “spasiti” čoveka od “divlje zveri” u njemu ili društvenog ludila oko njega? I tu se zatvara put mišljenja u ono do čega ne možemo dospeti “nerazumevanjem”, strahom i otporom.